ruzan san

Sve sto znam, zaboravila sam.. sve sto me potseca sam zguzvala, bacila u smece, precrtala ili prekrizila! Sve sto sam imala odavno, rizikujuci sa tobom, ostalo je tu predamnom… Gledam sebi u oci i vidim samo tugu, bol, sta li je? Pitam zasto? Zbog koga? Ne poznajem te! Ne, ama bas nimalo! Nikada, nikada te nisam mogla upoznati! Ponekada, smejem se sebi! Jer je laz tako ocigledna! Ocigledna , da povremeno lazem sama sebe! Kada razgovara srce i um ,potraje to dugo,jako tugo! Srce moze da place, da boli, oseca , da se nada i prizeljkuje! Ali glava je tu, podseti na stvarnost i realnost! Ko mi je kriv kada sam dozvolila sebi taj luksuz! Osecati! Necu, nikada vise! Ne zelim, nikada vise! Prodji kraj mene, molim te! Hocu da te vidim! Da se smejem sve zajedno sa srcem i umom! Da testiram sebe! Ne, ne koristim nikakve cudotvorne moci.. pustam srce da pise samo.. uvek mogu slagati da pisem na temu- kako ostati naivan i slep! Ne lazem! Ne, tebe! Bar da me mrzis! Hocu to da mi kazes! Da me mrzis, da sam izgubila razum, i da si ti neko ko nije vredan ni jedne moje suze… Pogledacu te , jednom kada mi ne bude drhtalo srce kada cujem tvoj glas, i kada budem mogla da se ne crvenim zbog svih mojih gluposti… Nekada drzao si moje emocije na stend bay-u, umirivao moje trenutne krize recima i nadom…sada si me pustio previse, ali bas previse…. Toliko da mogu da osetim i naslutim kako se nesto lomi i puca,kako udaram u nesto tvrdo…. Ma to mene boli glava, previse nikotina i kofeina… probudila sam se i sanjala ruzan san, ti da me mrzis, a ja da ne osecam nista… a ja ne podnosim zivot bez emocija… zivim ga dugo i neka ga vise ne bude …

Gdje god da spustim kofere,

tebi pozelim dobar dan,

i neprocitan Mali princ

da dodje mi na oci san.

Negdje usput ,ja sam te izgubila

nijedan nema to sto sam u tebi ljubila.

Da Bog da stane cijeli svijet

stane bar na tren

da se opet tebi vratim,

da me zagrlis kao dijete,

pa nek glavom platim.

Ljubi me na blef,

vjeruj mi na rijec

moj je zivot lazni sjaj,

previse za kraj,

a premalo za oprostaj.

Gdje god da spustim kofere

znam da si prokleto sam,

meni su tjesni zidovi

uvjek se isto osjecam

Negje usput,

ja sam te izgubila

nijedan nema to sto sam u tebi ljubila!

Da Bog da stane cijeli svijet

stane bar na tren,

da se opet tebi vratim…

ponekada

Ponekada zamenim usne za usne,

i dodir za dodir…

.. da li znas da me boli?

Ponekada zamenim javu za snove,

istinu za laz…

i opet me boli…

Ti, sto sam te izmislila…

da li znas,

da te uvek u snovima zamenim,

u jutru na dlanu nadjem,

ponekada prebolim,

ali nikada ne zaboravim…?

… Da li ce trajati, ovaj vihor jos dugo?

Odnece me jednom,

u nepovrat,

i ako znam da traziti me neces,

svaki dan,

ostavljam ti trag…

Da li?

Sada kada ne volim,

ne sanjam, ne pisem,

da li si srecan?

Sada kada ne disem, ne zivim, ne osecam,

ne tugujem,

za pesme nemam prave reci,

za snove nemam vise snage,

da li si srecan?

Jer samo to jos zelim,

da verujes, osecas ,

i mislis,

da zaboravila sam te.

sanjacu

Dok noc me cuva u svome krilu,

dok zvezde trepere u punom sjaju,

dok mesec bledo se smeska ispod plave nebeske kape,

dok vetar juri ulicama sto pospano gledaju gore,

dok sve stoji i nista ne dise,

dok ljubav spava na mome dlanu,

sanjacu…

Dok drhtim u tami,

kao mali slomljeni cvet,

dok treperim,isto kao ta sjajna zvezdica na nebu,

dok imam snage kao taj vetar ludi,

dok me grli taj sjajni mesec nas,

sanjacu…

Sanjacu jer je ovo noc,

jer je ona moja,

jer noc mi uvek donese tebe….

27.11.2007.

Srce

Srce mi je danas ledeno i hladno,

slobodno ga u dlan stavi.

Zdrobi ga,

nista me ne boli.

I ako mi suza krene,

to je samo varka,

opsena,

kao i sve ovo do sada…

To je zbog kise,

sto je ruzan dan,

srce mi je danas kao

kameni cvet.

pesme stih

Nadješ me jutrom na jastuku,

pokupiš prstima,

raspeš po vetru,

da lutam po lišću

breza..

Vratiš me pred noć

na jastuk od snova,

kraj sebe.

Ne ljuti se

na pesme moje stih…

ima jedan svijet…

Oni dani…

Danas je jedan od onih dana kada nigde nikoga nema… Danas povrh svega sto je i ovako los dan, desilo se nesto bas onako grozno. Izgubio mi se sin.
Trajala je ta neizvesnost i strah svega nekih pola sata, ali tih pola sata za mene su bili kao nekih drugih 24!

Dosla sam mrtva umorna sa posla,taman krenula da rucam, nisam se jos stigla ni okrenuti,zvono na vratima, mali komsija,dosao po sina.

- Smem mama da se igram sa njim?

- Smes sine.

Letimicni pogled u njega, umor me drma i nemam volje da se posvecujem bilo cemu…

Nije proslo ni desetak minuta, nesto mi ne da mira. Otisla sam na ulicu da proverim sta se deca igraju… Ulica lepa, siroka, nema u njoj velikog saobracaja, sa jedne je strane “slepa”. Vidim nema ga. Ni njega ni druga. Nazovem komsinicu,javlja se mali kaze nije tamo moj N.

Pogled mi pade na jednu biciklu u dvoristu pored kapije, a znam da su obe bile tu kada sam dosla sa posla….

Strecnulo me nesto… Ne da ce se izgubiti, pa veliki je On, celih 6 godina! Nego saobracaja,pa da ce ga neko odneti i tako znate to vec..

Sela sam u auto i obisla par mesta, nesvesna bilo cega, znakova, saobracaja, samo sam trazila pogledom plavu biciklu, plave okice i istu takvu kosu… Mog dragog sina. kroz glavu su mi prosle sve moguce varijante i svi scenariji. Malo je da kazem bilo sta. Samo da ga nadjem, samo to! Joj sta cu mu uraditi! Kako cu ga kazniti! Obisla sam jos jedan krug ,nema ga!

Vratila sam se kuci nadajuci se da cu videti parkiranu plavu biciklu! Medjutim nista! Sta da radim? Koga da zovem? Jos koji minut da ga cekam, trazim? Palim cigaretu, nespretno okrecem broj…

- Mama, mama!

Nikada lepsi zvuk nisam cula!

Nisam ga tukla ni kaznila!

Samo dugo,dugo grlila!!!!

Reka

“… Znas… ima tu na kraju moje ulice, jedna reka… Dugacka i mutna.. Ne znam joj ime. Ne prolazim tuda cesto. Ponekada. Kada mislim da je reka dovoljno brza cak i za mene, ja okrenem glavu. Znas da volim vodu, sve nijanse boje vode, plavu, prozirnu, zelenu, tirkiznu, crnu, mutnu.. Da volim! Volim osecaje koji u meni proizilaze iz tih dodira! Volim osecaj lakoce koji prolazi kroz mene kada me ona dodiruje! Moze da se stopi njena brzina ili spori tok sa mojim mislima…

Pisem nerazumljivo? Nije vazno. Ima negde tu, ta reka… Nisam tuzna… Jedino ne mogu da se uhvatim u nijednom stvarnom trenutku u svome zivotu. A to je tako ponekada, znas,…tesko. Previse toga u meni naraste od samo jednoga talasa. I niko zbog toga nije kriv… Neko se jednostavno tako rodi… Kao reka bez obale, izvora i usca… Tece u meni, dugo i kap po kap… trenutak po trenutak… moze da tece u beskraj… Poneki suncev zrak, obasja kao ogledalo ravnu povrsinu… nadjem tamo nekada po neku utehu.

I kao sto kazes izabrala sam ovo, sama sebe da mucim. Ponekada mislim, prokleto si u pravu! Slomicu sebe, kada ne mogu tebe!

Preveliki je to rizik!

Da se to desi, ni ne znam sta bih radila sa tobom? Ili ti samnom? Necu misliti na to… Mislicu na moju reku, zar treba da ponovim, tu je … na kraju moje ulice… ponekada kada je kao danas mutna i ljuta bolje da je obidjem, da je ne vidim… ne zelim da se danas stopim sa njom, ..jer mozda se nikada vise ne vratim….”

Kad padne noć

Trebala bih, ali ne mogu…

zavrsiti dan bez tebe.

Napisaću ti pesmu.

Zasto?

Pročitaćeš je?

Da je od papira, zgužvao bi je?

Pocepao?

Da možeš?

Čujem glasove bez reči,

a znam da još dan gotov nije…

I kako prevariti snove da ostanu samo snovi?

Ne znam,

a ti nećeš mi više nikada reći,

a ja nikada više to od tebe tražiti neću…